Objavljeno

Autogeni trening je trening psihofizičke relaksacije. Tvorac ove relaksacione tehnike je nemački neuropsihijatar i psihoterapeut Johanes Hajnrih Šulc. Inspiraciju za ispitivanje hipnoze i mogućnosti njene upotrebe u lečenju psihosomatskih tegoba nalazi u radovima nemačkog neurologa Oskara Vogta koji se bavio proučavanjem sna, hipnoze, veze između somatskih i mentalnih funkcija i potencijala organizma za samoregulaciju i samoizlečenje. Vogtova saznanja su velikoj meri utkana u teorijski koncept na osnovu koga je trening formulisan.

Ulazak u hipnotički trans očituje se kao senzacija otežalih ruku i nogu, osećaj topline koji se širi kroz telo, usporavanje disanja i broja otkucaja srca u minuti, kao stanje prijatne, duboke opuštenosti… Ove manifestacije, ali i nezadovoljstvo  nekim od aspekata hipnoterapije, pre svega zavisnošću pacijenta od terapeuta a zatim i pasivnom pozicijom koju pacijent zadržava tokom tretmana, navode Šulca na koncipiranje nove strategije čiji cilj je, pre svega, aktivacija samoregulatornih telesnih mehanzama. Tako nastaje, najpre nazvana, autogena terapija, zasnovana na auto-hipnozi i strukturisana kao sistem od šest vežbi tokom kojih pacijent samog sebe, uz pomoć autosugestivnih rečenica, dovodi do stanja duboke opuštenosti. Šulc a kasnije i njegov saradnik Lute, unapređuju tehniku, a naučnoj javnosti je predstavljaju, kao danas poznat Autogeni trening, 1932. godine.

Mehanizam koji se krije iza vežbi autogenog treninga je uvežbavanje aktivacije takozvanog relaksiranog odgovora, odgovora suprotnog „bori se ili beži“ mehanizmu koji se aktivira u organizmu u stresogenoj situaciji. Redovno praktikovanje tehnike dovodi do ekvilibrijuma, ili uspostavljanja prethodne homeostaze koja je organizmu poznata a koja je narušena dugotrajnim distresom.

Autogeni trening ima efekte kako na fiziološke tako, posredno, i na psihološke funkcije. Stabilizacija krvnog pritiska, usporavanje disanja i rada srca, poboljšanje imuniteta, redukcija kortizola, povećanje nivoa serotonina, redukcija anksioznosti, poboljšanje pažnje i koncentracije samo su neke od fizioloških i psiholoških efekata vežbanja.

Dosadašnja istraživanja pokazala su da autogeni trening ima značajan efekat u tretmanu niza psihosomatskih oboljenja i tegoba, kao pomoćna psihoterapijska tehnika, naročito u tretmanu anksioznosti, panike i fobija i kao jedna od strategija psihološke pripreme sportista.

Primenjuje se u tretmanu: insomnije, tenzionih i migrenoznih glavobolja, hipertenzije, konstipacije, astme, gastritisa, problema sa tiroidnom žlezdom, skleroze multipleks, predmenstrualnih tegoba, hroničnog bola itd. Smatra se da je jedna od najdelotvornijih tehnika u strateškom upravljanju stresom ne samo kao interventna nego i kao strategija prevencije sagorevanja na poslu.

1990. godine u knjizi „Na sopstvenom tragu“, Milenko Vlajkov, novosadski psiholog i psihoterapeut kognitivno-bihejvioralne orijentacije, predstavlja novi koncept autogenog treninga. Zasnovan je presvega na činjenici da oko 40% Šulcovih klijenata nije bilo u mogućnosti da usvoji sistem vežbi jer, jednostavno, nisu verovali u moć autosugestije kao i nastojanju Vlajkova da ovaj problem prevaziđe. On polazi od ideje da je stanje opuštenosti poznato i biološki prirođeno organizmu te je ispravnije da, umesto da vežbač sebi autosugestivnom rečenicom indukuje stanje opuštenosti, jednostavno opazi ono što mu je već poznato.

Stoga, uvodi sistem predvežbi kojima se klijent dovodi u stanje lagane relaksiranosti. U ovom stanju je moguće najpre usmeriti pažnju na delove tela koji su predmet vežbanja, a zatim i primetiti signale postepenog opuštanja. Sukcesivno, tokom uvežbavanja, dolazi do produbljivanja relaksiranosti, a opažanje telesnih signala relaksiranosti postaje sve istančanije. Efekat redovnog praktikovanja je zapravo kumulativan i postiže se kao rezultat procesa učenja. Na ovaj način problem autosugestije je prevaziđen, a autogeni trening postao dostupan svima. Poznat je kao Autogeni trening bez autosugestije i osim osnovnih sadrži i nekoliko predvežbi.

Tokom poslednjih nekoliko decenija interesovanje stručnjaka za kontrolisana i strukturisana istraživanja efekata treninga relaksacije su varirala. Ipak, dosadašnji rezultati na koje se možemo osloniti, ukazuju da se autogeni trening, kao i ostale tehnike relaksacije, može i efikasno je primenjivati ih samo u određenim slučajevima i ne kao samostalne tehnike ličnog razvoja. Odgovorna primena zahteva poznavanje kako indikacija tako i kontraindikacija i stoga se preporučuje njihova kontrolisana primena uz asistenciju stručnjaka.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *