Ukoliko posmatramo obrazovanje kod nas, ono kod većine ljudi traje minimum 12 godina. Tokom tog perioda deca sve vreme uče srpski jezik, isto toliko matematiku, 6-7 godina istoriju, 4-5 godina fiziku. Kada završi školu dete nauči da se izražava pravilno, usvoji osnovne računske operacije, zapamti kada je počeo Prvi svetski rat i ko ga je započeo… Ali, da li nauči kako da komunicira sa drugim ljudima, a da pritom istovremeno poštuje svoja, ali i tuđa prava? Iz kog predmeta dete saznaje šta su to emocije, kako one nastaju, kako se njima upravlja? Da li je strah isto što i briga, da li moramo biti agresivni kada smo besni, da li postoji srodna duša i gde se ona pronalazi?
Čija je odgovornost da dete prihvati sebe takvo kakvo jeste? Ko ga podučava da je važno da voli i sebe i da je vredno samo zato što je čovek? Da li nas iko nauči da kada grešimo to ne znači da smo grešni, ako nešto ne znamo da nismo glupi, ako nekada i učinimo loše delo, nismo loši ljudi? Da li svaki roditelj ume da objasni detetu da ga voli i kada i zbog čega je kažnjeno? Obrazovni sistem je tu da razvija naše profesionalne veštine, da od nas napravi učene ljude i kompetentne stručnjake u oblastima za koje se odlučimo, ali koji sistem nas uči životnim veštinama, kako da budemo psihički zdravi, srećni i zadovoljni životom koji imamo?
Nažalost, ljudi najčešće počinju da se bave svim pomenutim pitanjima tek kada im se dogodi nešto loše, tek kada se kod deteta javi problem u učenju, nasilje u školi ili kada je nemoguće povesti bilo kakav smisleni razgovor sa adolescentom. Mentalno zdravlje je jednako važno kao i fizičko zdravlje. Važno je da o njemu vodimo računa i kada je sve u redu. Važno je da decu od malih nogu učimo kako da budu konstruktivni dok razmišljaju, kako da se ponašaju u skladu sa svojim ciljevima, da neguju pozitivne emocije i podnose neprijatne situacije.
Danas roditeljima stoji na raspolaganju veliki broj knjiga iz oblasti razvojne psihologije koje se bavepomenutim temama. Postoje konkretni saveti na koji način je potrebno korigovati vaspitni stil kako bismo doprineli razvijanju zdrave ličnosti kod deteta. Međutim, pored samostalnog rada postoje i različita savetovališta za decu i roditelje, kao i terapeuti koji u saradnji sa roditeljima vrlo efikasno, nekada uz samo par intervencija, mogu da dovedu do značajnog unapređenja roditeljskih veština. Najefikasniji način, koji vodi trajnim promenama je, ipak, kontunuiran rad na različitim veštinama koji možemo praktikovati u okviru različitih grupnih programa, koje se sastoje iz interaktivnih predavanja i radionica, koncipiranih kako za roditelje, tako i za decu.
Prednost ovakvih programa jeste rad u grupi i razmena iskustava. Interaktivne radionice deci omogućavaju uvežbavanje veština na licu mesta. Ovakav metod rada je naročito značajan kod veština kao što je asertivna komunikacija, upravljanje emocijama i razvijanje samopouzdanja. Grupni programi mogu biti koncipirani i kao intenzivni treninzi u formi kampova, gde deca provode nekoliko dana zajedno te kroz dobro isplanirane aktivnosti uče kako da efikasno rešavanju svakodnevne probleme, kontrolišu impulsivnost u ponašanju, razvijaju samopoštovanje i usvoje veštine koje imaju za cilj postizanje njihove socijalne i emocionalne zrelosti.
Važno je raditi na sebi, svojim roditeljskim veštinama, podstaći dete da se razvija, jer (mentalno) zdravlje je najveća vrednost koju imamo. Ne postoji savršen čovek, pa tako ni savršen roditelj. Ipak, odgovornost svakog od nas je da postanemo najbolji što možemo za sebe i svoje dete.