Intervju Olivere Sekulić-Bartoš za magazin Lepota i zdravlje
Šta psihoterapija jeste, a šta nije?
Često čujem da se za psihoterapiju kaže da je to lečenje razgovorom ili lečenje rečima. Da je tako, psihoterapeuti bi bili ljudi sa natprirodnim sposobonostima, vračevi, a korisnici ovih usluga pasivni objekti magijskog čina. Nije tako, mada priznajem da ponekad poželim da smo moćniji no što jesmo jer bismo ubrzali i olakšali patnju i bol koju naši klijenti često osećaju.
Psihoterapija jeste razgovor ali se radi o strukturisanoj, naučno validiranoj proceduri, zasnovanoj na kolaborativnom odnosu koji klijent i terapeut grade tokom terapijskog procesa. Klijent nije objekat nego glavni, aktivni učesnik psihoterapijskog tretmana a terapijski ciljevi oko kojih se sa klijentima dogovaramo, svetionik koji određuje pravac u kome će se terapija odvijati. Tokom prvog terapijskog susreta klijent i terapeut najpre identifikuju probleme a zatim se zajednički posvećuju rešavanju ovih problema i promeni koju klijent želi i može da postigne.
Zbog toga razgovor sa mamom ili drugaricom, koliko god rasterećujuć, pun podrške i ljubavi bio, najčešće nije dovoljan, naročito ako osoba intenzivno i dugo pati.
„Doktore, šta da radim?“, je pitanje koje se može postaviti psihijatru i on, na osnovu razgovora i dijagnoze koju postavi, prepisuje lekove. Psihoterapija nema isti cilj. Mi ne govorimo ljudima šta treba da rade iako ponekad, tokom savetodavnog dela terapijskog tretmana, dajemo preporuke koje se najpre mogu shvatiti kao smernice ili niz postupaka koji najčešće daju rezultate. Rukovodimo se klijentovim ciljevima a preporuke se odnose na način realizacije tih ciljeva. Ako se roditelji muče oko vaspitanja dece, preporučujemo kako da postupaju kako bi postigli željene, korisne rezultate.
Psihoterapija jeste, u širem smislu, lekovita ali nije lečenje. Ljudi koji dolaze na terapiju nisu bolesni i zato ih i ne nazivamo pacijentima. Radi se o ljudima koji su prepoznali da su se upetljali u teška, nezdrava osećanja i necelishodna, nefunkcionalna ponašanja. „Oni koji su odlutali od života kakav žele i misle da mogu da žive”, bi moglo biti jedno dugačko ali precizno, indijansko ime.
Na sreću, predrasuda da je psihoterapija za „lude” polako bledi. Mlađe generacije su svesnije postojanja razlike između psihičke bolesti i psihičkih problema i sve češće se opredeljuju za stručnu pomoć, ne želeći da se sami muče sa psihičkim poteškoćama jer je sporije i puno stranputica.
Da li ovo znači da je psihoterapija postala popularna?
Volela bih da je tako. Nedavno mi je klijentkinja ispričala kako ju je ekipa sa kojom se druži „optužila” da odlazi na psihoterapiju samo zato što je to sada moderno. Priznajem da sam u tom momentu pomislila: „Uraaaa, konačno!”. Obožavam korisne trendove. Gumene čizme, bunde od veštačkog krzna, duboke zimske cipele sa debelim đonovima…. korisna i rekla bih, zdrava moda. Dakle, ako će neko nositi debele zimske cipele samo zato što su u modi pa sačuvati svoje zdravlje, može, negujmo taj trend! Ako će neko doći na psihoterapiju samo zato što je u modi i uz pomoć terapeuta postati najbolja moguća verzija sebe, može, rado ću učestvovati u negovanju tog trenda. Mislim da je vek u kome živimo, osim svega negativnog i teškog što se dešava, i vek osvešćivanja ko smo i zašto smo na ovoj planeti. Sve je više ljudi koji ne pristaju da budu robovi svojih unutrašnjih sabotera, svojih strahova, depresija, nekorisnih navika. Sve je više onih koji žele da postanu menadžeri svog života, koji imaju hrabrost da rastu, razvijaju se i ostvaruju svoje snove angažujući potencijale i resurse kojima raspolažu. Sve je više budnih.
Šta se može tretirati psihoterapijski i da li ona uvek pomaže?
Depresija, anksioznost, fobije, panika, bolesti zavisnosti… Neki prolaze kroz životne krize tipa razvod, odlazak dece u inostranstvo, odlazak u penziju i ne žele da se muče sami nego dođu na psihoterapiju u potrazi za efikasnijim načinima prevazilaženja kriza. Nekima treba pomoć oko prihvatanja ili prolaska kroz hroničnu bolest koja nije životno ugrožavajuća ali znatno utiče na emocionalno zdravlje i kvalitet života. Nekima treba pomoć oko prihvatanja terminalne bolesti, svoje ili svojih bližnjih. Roditelji često zatraže pomoć oko navigacije kroz uzburkano odrastanje dece i tinejdžera. Mnogi su se naprosto zaglavili u problem koji nije preplavljujuć ali ipak remeti ostvarenje ciljeva, tipa zastoj u učenju, odgađanje izvršavanja neprijatnih obaveza, poteškoće oko prilagođavanja na novu životnu, socijalnu ili poslovnu ulogu.
Za sve gore navedeno i još mnogo toga što nisam navela, psihoterapija je verovatno najefikasnije rešenje. I mnogo više od rešenja, jer nakon završetka psihoterapije, govorim ovde o REiKBT, klijent raspolaže znanjima i veštinama koje će mu omogućiti da se sa budućim kriznim, stresogenim ili uopšte novim a teškim životnim situacijama nosi uspešno, zdravo i sa više samopouzdanosti.
Odgovor na pitanje da li pomaže – da, pod uslovom da klijent praktikuje ono što je na psihoterapiji naučio. U suprotnom, ne.
Šta je REiKBT?
To je Racionalno-emotivna i kognitivno-bihejvioralna terapija. Jedan od psihoterapijskih modaliteta.
Spada u grupu kognitivno-bihejvioralnih terapija. Psihoterapijskih modaliteta ili vrsta ima u ovom trenutku veliki broj. Radi se o teorijskom okviru ili mapi na osnovu koje psihoterapeut posmatra i razumeva problem koji klijent ima a zatim i strategijama koje koristi kako bi pomogao klijentu da ovaj problem reši. Kognitivno-bihejvioralna orijentacija je, za sada, istraživački najpotkrepljenija i daje, kako je ovim istraživanjima potvrđeno, najbolje i dugoročne rezultate.
Kada doći na psihoterapiju i kako se prepoznaje da su se ljudi „zaglavili“?
Većina ljudi dosta jasno prepozna osećanja i ponašanja koja su blokirajuća. Strahove i depresiju najlakše. No, ponekad je problem maskiran pa se može prepoznati na osnovu promene u kvalitetu življenja. Šta su signali koji mogu ukazivati na postojanje psihičkih smetnji?
Kada se osećate preplavljeno brigom, strepnjom, dubokom tugom, kada imate utisak da ste bespomoćni. Kada deluje da problemi uporno opstaju uprkos naporima da ih rešite. Kada ne možete da spavate, jedete ili jedete previše, imate poteškoće da se usmerite na posao ili radne zadatke, kada ste dekoncentrisani i imate poteškoća da obavljate svakodnevne aktivnosti i obaveze. Kada imate utisak da više nemate snage da se nosite sa svakodnevicom ili vam se čini da ćete, rečnikom klijenata rečeno, „pući“. Kada imate navike koje su nekorisne bilo za vas, bilo za vašu okolinu, tipa prečesto konzumiranje alkohola, droga, interneta, kada ste agresivni i svađalački orijentisani prema okolini…
Kada nismo srećni?
Može i tako. Iako treba imati na umu da se osećanje sreće može kreirati na razne načine od kojih nisu svi zdravi i korisni. Dakle cilj nije osećati se srećno i sreća se ne krije u „nemanju“ problema. Cilj je biti dobro i razviti sposobnosti i veštine da sa poteškoćama izađemo na kraj. Cilj je da uprkos problemima i poteškoćama na koje nailazimo, budemo dobro.