Objavljeno

“Mudrost daje smernice, ne pravila.” Supervizija je proces učenja u kome psihoterapeut stupa u odnos sa iskusnijim praktičarem u nameri da poboljša svoje veštine u procesu profesionalnog razvoja. Ovaj proces čuva i unapređuje dobrobit klijenta. Ovo se postiže pažljivim razmišljanjem i kritičkim istraživanjem terapijskog odnosa između psihoterapeuta i klijenta.

Koje vrste supervizije postoje?

Edukacijska supervizija (training supervision) gde se od supervizora zahteva da redovno izveštava o procesu obrazovanja u razvoju supervizanta, aktivna uloga u procesu procenjivanja. Fokus je na psihoterapeutu, vrši se tokom obrazovanja. Supervizantima treba redovno vođenje i učenje, podrška, rasprava o etičkim principima i kontinuirana procena njihovog razvoja u psihoterapeuta.

Savetodavna supervizija (consultative supervision) je kada iskusni i kvalifikovani praktičar traži pomoć, konsultaciju s kolegom ili sa iskusnijim psihotereputom zbog rada sa klijentom (rasprava između ravnopravnih kolega o aspektima psihoterapijske prakse osobe koja je tražila konsultaciju). Supervizanti traže proširenje znanja da bi integrisali novo shvatanje u svoju dotad postojeću orijentaciju u radu sa klijentom (teorijski, ali i u tehničko-terapijskim strategijama). Supervizor ovim osigurava dobrobit klijenta, nije mu cilj očuvanje „čistoće“ svoje teorijske orijentacije. U ovoj superviziji potreban je pristup koji se zasniva na zajedničkim postavkama psihoterapijskih orijentacija, više nego na njihovim različitostima. Premošćuje se teoretska orijentacija i nudi model koji se može primeniti neposredno u superviziji.

Šta je poželjno u superviziji?

Mnogi supervizanti veruju da će dobiti uputstva kako da u terapiji nešto obave, da će dobiti informacije o ispravnim i pogrešnim postupcima. Međutim, potrebno je podsticati ispitivanje grešaka kao drugačije razumevanje. Čini se da su greške nužan preduslov unapređenja rada, posebno na početku. Stoga, važnija svrha supervizije je istraživanje opštih načela dobre prakse i razmišljanje kako bi se ta načela mogla primeniti na određenog klijenta, nego poznavanje pravila o dobrom i lošem postupanju koje neminovno vode do osude, remete radoznalost i onemogućavaju stvaralaštvo.

Supervizija je razgovor o načelima psihoterapije primenljivim na nekog klijenta. Cilj supervizije je pomoći supervizantu da svoja razmišljanja i terapijska načela primeni u praksi i zauzvrat omogući proveru teorijskog okvira praksom. Zato je supervizija:

  • Uvek interpersonalna
  • Uključuje sistemsku perspektivu
  • Uključuje proces ispitivanja u većoj meri od traženja „istine“
  • Uključuje uranjanje u proces i povlačenje iz njega; dimenzija učešće-posmatranje
  • Zajedničko stvaranje ,,nove priče“ supervizora i supervizanta koji izveštava o radu sa klijentima „zajedničko stvaranje značenja“
  • Svako značenje uvek je delimično i otvoreno za dekonstrukciju i rekonstrukciju u svetlu novih iskustava.

Supervizijski odnos je jedinstven, jer dve osobe posvećuju vreme promišljanju i razmatranju dobrobiti treće osobe koju supervizor neće ni upoznati. Supervizori koji umeju da saopšte i dobre i loše vesti su oni u koje supervizanti imaju najviše poverenja. Nije dobro da supervizor ima ulogu onoga koji zna sve odgovore, jer ne postoji jedna jedina ispravan intervencija. Time se sprečava razvoj sposobnosti samostalnog razmišljanja i poriče mnogostrukost izbora. Supervizor treba da obzirno navede supervizanta da nadmaši svoj do tada najbolji nivo samopodrške i da im omogući da hrabro pođu tamo gde pre nisu bili.

Zašto je važna supervizija u dečjoj i adolescentnoj psihoterapiji?

Problemi mentalnog zdravlja dece i adolescenata postaju sve značajniji javnozdravstveni problem. Istraživanja ukazuju da čak 10-20% mladih ima probleme koji zahtevaju neku vrstu tretmana. Psihoterapija ili psihološko savetovanje su često prva linija tretmana kod ovih problema, te su i potrebe za psihotereputima i savetnicima koji su usmereni na rad sa mladima sve veće. Nažalost, potrebe su mnogo veće od resursa i kapaciteta koji postoje u našoj sredini, a tu je i problem stigme koji i dalje sprečava mlade da potraže pomoć na vreme.

Šta su potencijalni izazivi u psihoterapijskom radu sa decom?
  • Pritisak da se dete menja kako bi zadovoljilo socijalne, porodične norme
  • Osećaj odgovornosti za ponašanje deteta
  • Teška osećanja u situacijama kada zajednica nije u stanju da brine, podrži, pruži adekvatnu psihoterapiju vulnerabilnoj deci
  • Uključenost roditelja u terapijski proces i odluke, stalni pregovori i konsultacije sa njima
  • Motivacija za psihoterapijom nema formu zrele motivacije koja se sreće sa odraslim klijentima

Jedno je sigurno: treba nam mnogo više psihoterapeuta i savetnika koji bi se bavili mladima, nego što ih sada imamo. Tamo gde postoji psihoterapija, postoji i potreba za supervizijom psihoterapeuta. Ranije je supervizija psihoterapijskog i savetodavnog rada bila opciona kompetencija, dok je danas profesionalna potreba. U savremenoj literaturi sve je više radova koje se bave ovom temom, organizuju se međunarodne konferencije kojima je tema upravo psihoterapijska supervizija.

Britanski savet za dečju psihoterapiju je još 2008. godine izdao smernice o razvoju standarda supervizije u dečjoj psihoterapiji. U tim smernicama se navodi da je neophodno da edukanti u psihoterapijskim treningu imaju 1 sat supervizije na svakih 4h rada sa klijentima, dok je u kasnijim fazama kada se stekne diploma dečjeg psihoterapeuta potrebno imati 1h supervizije na svakih 6h rada sa klijentima. U našoj sredini postoji tek nekoliko specijalizovanih programa koji se bave dečjom i adolescentnom psihoterapijom u okviru pojedinih škola psihoterapije, gde su organizovane i supervizije za edukante i psihoterepeute.

Delovi teksta su preuzeti iz knjige “ Psihoterapijska supervizija”, Maria C.Gilbert & Kenneth Evans

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *